facebook
Prijavite se

Urbana mobilnost

Održiva urbana mobilnost

grad

Jedan od najvećih društvenih i privrednih izazova u svetu jeste uspostavljanje održivih sistema prevoza (transporta) i ljudi i roba čija bi rešenja povećala efikasnost, ekonomičnost i bezbednost uz minimalne ekološke i socijalne uticaje. U procesima povećanja efikasnosti i kapaciteta metropole su poseban izazov, kako zbog velike fluktuacije ljudi tako i zbog ograničenih mogućnosti daljeg razvoja infrastrukture.

Ubrzani urbanistički razvoj u svetu izazvao je višestruke probleme u vezi sa saobraćajem i pratećom infrastrukturom, utičući ne samo na funkcionalnost mreža javnih prevoza i životni sredinu, već i na socijalni razvoj, socijalnu isključenost i jednaku pristupačnost svima.

Rastući trendovi širenja urbanih oblasti suočavaju sa transportnim problemima koji generišu brojne negativne uticaje, počevši od zagušenja i uticaja na samu bezbednost saobraćaja, preko ekonomskih i ekoloških aspekata i uticaja na životnu sredinu do socijalnog razvoja, naročito na socijalnu inkluziju i pristupačnost za osobe sa smanjenom pokretljivošću.

Da bi stvorili sistem koji zadovoljava individualne potrebe za brzim, efikasnim, sigurnim i ekonomičnim kretanjem ljudi i robe, gradovi se prilagođavaju i primenjuju efikasne alternative.

arhitektura

Posmatrana kroz ekonomsku, socijalnu i ekološku dimenziju, urbana mobilnost jeste od vitalnog značaja za gradove jer doprinosi ekonomskom rastu, zapošljavanju i konkurentnosti, pri čemu se efikasnost i ekonomičnost mogu postići nadogradnjom već postojećih tehnologija i praksama i razvojem novih rešenja. Zato je održivo planiranje urbane mobilnosti, praćeno tehnološkim inovacijama, odličan alat za kreiranje i implementaciju multimodalnih transportnih rešenja, pri čemi strateško planiranje direktno daje višestruke ekonomske benefite, od privlačnijih uslova za investitore, do ekonomičnosti transporta u privredi i prevoza pojedinaca.

Za većinu stanovništva u svakodnevnim gradskim kretanjima najvažniji je pouzdan i efikasan sistem javnog prevoza, koji mora biti razumno brz, prilagođen potrebama, dostupan starijim osobama i putnicima sa invaliditetom, čist, ekonomičan, bezbedan, dobro integrisan sa drugim gradskim sistemima.

grad i zelenilo

Mobilnost stanovništva u Republici Srbiji je dva do tri puta manja u odnosu na razvijene evropske države. Oko dve trećine svih putovanja se obavlja javnim gradskim ili prigradskim prevozom putnika, dok ostatak čine samostalna međugradska kretanja. Najveći udeo u javnom prevozu ima gradski i međugradski autobuski prevoz koji zahteva neprekidnu potrebu za obnavljanjem voznog parka i njegovom modernizacijom sa ciljem pružanja odgovarajućeg nivoa usluge korisnicima. I gradovi i manja urbana naselja suočavaju se sa brojnim problemima, od manje efikasnosti i ekonomičnosti, preko slabe pokrivenosti pojedinih delova naselja, do merljivih negativnih uticaja po životnu sredinu.

Strategija održivog urbanog razvoja Republike Srbije do 2030. kao jednu od ključnih tema izdvaja urbanu mobilnost, predviđajući njeno unapređenje kroz izradu planova na lokalnim nivoima, razvoj javnog prevoza, podršku alternativnim i nemotorizovanim kretanjima, kao i uvođenje novih tehnologija u transportu.

Nasleđena infrastruktura i neprikladna urbanistička rešenja, sa ograničenim prostornim mogućnostima za rekonstrukciju ili modernizaciju, otežavaju razvoj nove infrastrukture namenjene alternativnim vidovima javnog prevoza i regulisanje ravnoteže između konkurentnih vidova prevoza. Nedostatak parking prostora za individualna vozila izražen je u svim urbanim naseljima, pa se gradske saobraćajnice često prilagođavaju sve većim zahtevima mirujućeg saobraćaja, oduzimajući postojeći prostor za protočni saobraćaj, a samim ti smanjuju potencijal za razvoj novih rešenja. Biciklistički saobraćaj i kultura vožnje bicikala u urbanim područjima razvijena je u AP Vojvodini, dok se u ostalom delu države uglavnom svodi na rekreaciju.

stop - bike

Uz nepostojanje ili nedovoljne regulacije pešačkih i biciklističkih staza, uloga pešačkih kretanja varira u zavisnosti od veličine urbanog naselja i postojanja javnog gradskog prevoza (bez ponuđenih alternativa).

Tranformacija klasičnog transporta, primarno prilagođenog putničkim automobila, u transportni sistem prilagođen održivim oblicima saobraćaja – pešačenju, biciklizmu, javnom prevozu i prevozu ekološki prihvatljivim vozilima podrazumeva dugoročno planiranje. Prateći proklamovane ciljeve, metodologije i tehnologije održivog urbanog razvoja, jedinice lokalne samouprave (gradovi i opštine) usvajaju ili izrađuju strateška dokumenta održivog urbanog razvoja. Neke od lokalnih samouprava već beleže napredak u realizaciji projekata prepoznatih i u regionu, i tim primerima dobre prakse vredi posvetiti pažnju.